OPASNOST OD UJEDA PASA – ZAŠTO LJUDI IGNORIŠU UPOZORENJA?

Iako sam godinama radila sa agresivnim psima, nikada nisam očekivala da će me pas ujesti tokom obične šetnje parkom.

Dok sam prolazila pored čoveka koji je šetao tri francuska buldoga, jedan od njih mi je prišao i delovao potpuno prijateljski. Instinktivno sam se sagnula i pružila mu ruku da je onjuši. Pas me je iznenada snažno ugrizao između prstiju. Srećom, nije probio kožu.

Kada sam vlasniku rekla da me je njegov pas ugrizao, on je sasvim mirno odgovorio:

„Da, on voli pomalo da gricka ljude.“

Objasnila sam mu da to nije bilo bezazleno grickanje, već ozbiljan ugriz, i da psa za kojeg zna da ujeda ne sme da pušta da prilazi nepoznatim ljudima.

Posebno zabrinjava činjenica da pas nije pokazao očigledne znake upozorenja pre ugriza. Šta bi se dogodilo da je umesto mene ugrizao dete ili stariju osobu?

Francuski buldozi, uprkos svojoj veličini, imaju snažne vilice i mogu naneti ozbiljne povrede.

Kada ljudi ignorišu ponašanje pasa

Nedavno sam u istom parku prisustvovala još dvema situacijama koje su mogle da se završe ozbiljnim posledicama.

U prvom slučaju, vlasnik nemačke doge dozvolio je svom velikom psu da priđe čivavi koja je jasno pokazivala da ne želi kontakt. Režala je i intenzivno lajala, ali je vlasnik doge ignorisao upozorenja i dva puta dozvolio približavanje. Srećom, nijedan pas nije povređen.

U drugom slučaju, prolaznik je pokušao da pomazi psa koji je na njegovo približavanje reagovao lajanjem i nasrtanjem. Umesto da se povuče, čovek je ponovo pružio ruku, potpuno ignorišući upozorenja psa i ljudi oko sebe.

I ovaj susret se, srećom, završio bez povreda.

Autor: Nicole Wilde

Najvažnije pouke

1. Prijateljski izgled psa ne znači da je bezbedan. Pas može prići čoveku mirno, a zatim iznenada ugristi.

2. Nikada ne prilazite nepoznatom psu bez dozvole vlasnika. Čak ni tada ne treba insistirati na fizičkom kontaktu ako pas pokazuje nelagodnost.

3. Režanje, lajanje, ukočenost i nasrtanje predstavljaju upozorenja. Takvo ponašanje ne treba ignorisati.

4. Vlasnici moraju preuzeti odgovornost. Ako znaju da njihov pas ujeda ili agresivno reaguje, dužni su da spreče neželjene kontakte.

5. Mali psi nisu bezopasni samo zato što su mali. I oni mogu naneti ozbiljne povrede.

6. Decu treba učiti ponašanju u blizini pasa. Poznavanje osnovnih signala pseće komunikacije može sprečiti mnoge nesreće.

ZAKLJUČAK

Najveći problem često nije nepredvidivo ponašanje psa, već ljudsko nepoznavanje i ignorisanje njegovih signala.

Pas ne mora da želi kontakt sa svakim čovekom ili drugim psom. Ljudi često pogrešno pretpostavljaju da je svaki pas koji im priđe prijateljski raspoložen, dok pojedini vlasnici umanjuju ozbiljnost agresivnog ponašanja svojih ljubimaca.

Odgovoran vlasnik mora poznavati svog psa, prepoznati potencijalno opasne situacije i sprečiti neželjene kontakte. Istovremeno, svako ko prilazi nepoznatom psu treba da poštuje njegov prostor i ponašanje.

Poznavanje psihologije pasa i njihovog govora tela nije važno samo za dresuru – ono je osnov bezbedne komunikacije između ljudi i pasa.

Zato edukacija vlasnika, dece i svih koji dolaze u kontakt sa psima predstavlja jednu od najvažnijih mera prevencije ujeda.

Pas ne mora da ugrize da bi nam pokazao da ne želi kontakt. Na nama je da naučimo da prepoznamo i poštujemo njegova upozorenja.